Reči kao oružje

February 24th, 2012

Nedavno sam razmišljao o nečemu što sam napisao pre četrnaest godina, a što je postalo jedna od mojih najcitiranijih izjava. “Svako jutro kad se probudim zapitam se da li treba da pišem ili dignem u vazduh branu.” Uprkos tome što imam veru u svoj rad kao pisca, znam da nije nedostatak reči ono što je ubijalo losose na severozapadu. Bilo je to prisustvo brana.

Od tog vremena, stvari su postale još gore za losose, i za skoro sve na Zemlji. Do sada svi znamo brojke, ili bi trebalo da znamo. Dve stotine vrsta dnevno izumire, 90 odsto krupne ribe u okeanima je istrebljeno, više od 98 odsto prirodnih šuma uništeno, 99 odsto prerija, i tako dalje i tako dalje. Zapravo, svaki biološki indikator pokazuje da idemo u pogrešnom pravcu. Prirodne zajednice —ljudske i neljudske—su napadnute. Tu gde ja živim, populacija žaba nestaje, kao i populacija daždevnjaka, populacija leptira, populacija dugonogih mušica, populacija vilinskih konjica, populacija puževa golaća, populacija ptica pevačica. Vrane su nestale. Slepi miševi. Dlakave gusenice. Moljci. Bumbari i samostalne pčele. I ovo su samo neka odsustva koja sam primetio. Losos je naravno nastavio da nestaje. U ovom trenutku dajem lososu petnaest godina. Ako uspemo da srušimo industrijsku civilizaciju u sledećih petnaest godina, mislim da bi losos, vremenom, bio dobro. Duže od toga neće preživeti.

I gde se tu uklapa pisanje? Previše nas je zaboravilo, ili nije nikad ni znalo, da reči mogu biti upotrebljene kao oružje u službi naših zajednica. Već nam previše dugo, previše kritičara i učitelja govori da književnost treba da bude apolitična (kao da je to moguće), i da čak i stručna literatura i novinarstvo treba da budu “neutralni” ili “objektivni” (kao da je to, takođe, moguće). Ako želite da pošaljete poruku, rekli su nam, koristite Western Union. Jednom sam razgovarao sa piscem koji se bavi prirodom i koji je odbio da pozajmi svoje ime za kampanju za zaštitu vrsta o kojima je pisao, dajući kao svoj razlog: “Ja sam pisac. Ja moram da ostanem neutralan.”

Kada se svet ubija ovakva pozicija je neoprostiva. Ona je nemoralna. I ona otkriva veliko nepoznavanje šta to znači biti pisac/spisateljica. Zar ovi ljudi nikada nisu čuli za ova imena: Steinbeck, Dickens, Crane, Hugo? Charlotte Perkins Gilman? Rachel Carson? Frederick Douglass? Harriet Beecher Stowe? Alexandra Kollontai? George Eliot? Katharine Burdekin? Zora Neale Hurston? Andrea Dworkin? B. Traven? Upton Sinclair? Makar malo Tolstoja, neko?

Ja ne bih bio ovo što jesam i ne bih pisao ono što pišem da nisam učio od nekih svojih prethodnika i prethodnica koji su odbijali da veruju da pisci/spisateljice treba ili mogu da budu apolitični ili neutralni ili objektivni. Istina ja najbitnija, govorili su oni/e. Bitnija je od novca. Bitnija je od slave. Bitnija je od tvoje karijere. Bitnija je od tvojih predrasuda. Prati istinu – prati reči i ideje – gde god vodili. Svet je bitan, govorili su. Umetnost je bitna. Književnost je bitna. Reči i umetnost i književnost mogu da promene živote, i mogu da promene istoriju. Uveri se da tvoje reči i tvoja umetnost i tvoja književnost pokreću ljude pojedinačno i kolektivno u pravcu pravde i održivosti. Oni/e su govorili da je književnost koja podržava kapitalizam nemoralna. Književnost koja podržava patrijarhat je nemoralna. Književnost koja se ne suprotstavlja tlačenju je nemoralna. Ali da možeš da pomogneš u stvaranju književnosti moralnosti i otpora, kao što svaka nova generacija mora da stvara ovakvu književnost, uz pomoć svih onih generacija koje su došle ranije, držeći njihove ruke kao podršku, kao što će oni/e koji dođu kasnije trebati da drže tvoju.

Takođe sam naučio da umetnost može da bude i jeste, da bi bila moralna, mora biti borilačka veština.

Prepoznavanje da umetnost može da bude borilačka veština je deo procesa neophodan za društvenu promenu, ali nije ceo taj proces. Ako se premalo nas seća da reči mogu biti oružje, još manje nas se seća da, kao oružje, ne mogu same da se bore. Same reči ne ruše diktatore, ne zaustavljaju kapitalizam, ne zaustavljaju tlačenje, ne zaustavljaju nestanak vrsta, ne zaustavljaju globalno otopljenje, ne uklanjaju brane. U nekom trenutku neko zapravo mora da uradi nešto. U nekom trenutku neko treba da fizički ukloni infrastrukturu koja dozvoljava kapitalizmu da metastazira, tlačenju da se nastavi, nestanku vrsta i globalnom otopljenju da se ubrzavaju, diktatorima i branama da traju.

Taj posao je na svima nama.

Prijatelj i mentor me je jednom pitao: “Koji su najveći, najhitniji problemi za koje možeš da pomogneš da budu rešeni koristeći darove koji su svojstveni samo tebi u celom univerzumu?” To pitanje pokazuje tačno gde sam uspeo kao pisac i ljudsko biće, i tačno gde sam bio neuspešan.

Postoje mnogi načini na koje moj dosadašnji život kao pisca može biti smatran za uspeh daleko iznad ičega o čemu sam maštao kad sam bio mlađi. Objavio sam dvadeset knjiga. Čini se da ljudi uživaju da ih čitaju i da dolaze na moje razgovore, i ja sam neverovatno počastvovan zbog oba. Uprkos istinitosti starog klišea o pisanju, da je to užasan način da zarađujete za život i divan način da provedete život, barem u poslednjih par godina bio sam u stanju da finansijski podržim sebe kroz pisanje. Još važnije od svega ovoga, ipak, je da sam bio veran svojoj muzi, i pokušao barem da govorim istinu onako kako sam je ja razumeo. I ponekad sam uspeo u artikulisanju onih stvari za koje znam u svom srcu da su prave, i radeći tako, nadam se, pomogao nekim drugim ljudima da artikulišu neke od stvari za koje možda znaju u svom srcu da su prave.

Sve je to dobro. Ali ostaje činjenica da ako procenjujemo moj rad, ili bilo čiji rad, prema najznačajnijem merilu od svih, i zapravo po jedinom merilu koje je zaista bitno, a to je zdravlje planete, moj rad (i rad bilo koga drugog) je kompletni promašaj. Zato što moj rad nije sprečio ubijanje planete. Niti je bilo čiji. Nismo to čak ni usporili. Neprijatno je da morate da objašnjavate zašto je ovo jedino merilo koje je zaista bitno, ali u ovoj tački neprijatnost je najmanji od naših problema. Zdravlje planete je jedino merilo koje je zaista bitno zato što bez žive planete ništa drugo nije važno, zato što ništa neće ni postojati. U poređenju sa ovim, broj knjiga koje je neko objavio nije bitan. Kako su divno ili loše napisane nije bitno. Finansijska podrška nekome nije bitna. Život sam po sebi je važniji od onoga što stvaramo.

Ovih dana kad se probudim, još sam manje siguran da je moja odluka da pišem ona prava. Znam da su kulturi otpora potrebni svi oblici delovanja, od pisanja do pravničkog posla, do masovnih protesta na ulicama, do fizičkog uklanjanja destruktivnih infrastruktura. I da samo nekolicina ljudi poziva na akcije koje su odgovarajuće za pretnje planeti. I zato, u dobru ili zlu, većinu jutara, artikulisanje istine i njena odbrana, i okupljanje drugih da je brane na koji god način umeju, je metoda borbe koju biram.

Vreme za čekanje je odavno prošlo. Vreme je da zaustavimo ovu kulturu u ubijanju života na Zemlji. Zato uhvatite moju ruku. Uhvatite ruke onih koji su došli pre nas. Ali ostavite svoju drugu ruku slobodnu, da je stegnete u pesnicu ili da uzmete olovku. Zdravlje okeana, šuma, reka, lososa, moruna, ptica selica i pevačica je važnije nego ti ili ja pojedinačno, i oni su važniji nego tvoja ili moja dostignuća. Njihovo zdravlje biće merilo našeg uspeha.

Prevela Aleksandra Žikić

Filed in српски