Civilizacija i dekolonijalizacija

September 1st, 2009

Poglavica Osaga, Veliki Ratnik, rekao je o vladajućoj kulturi: “Ja vidim i divim se vašem načinu života…. Ukratko, možete da uradite skoro sve što izaberete. Vi belci posedujete moć da ukrotite skoro svaku životinju za svoju upotrebu. Okruženi ste robovima. Sve oko vas je u lancima i vi ste i sami robovi. Bojim se ako zamenim svoj način života za vaš da ću i ja takođe postati rob.”

Suština vladajuće kulture, civilizacije, jeste ropstvo. Bazirana je na ropstvu i zahteva ropstvo. Pokušava da porobi zemljište, da porobi ne-ljude, i da porobi ljude. Pokušava da nas sve navede da verujemo da su svi odnosi zasnovani na robovanju, zasnovani na dominaciji, takvi da ljudi vladaju zemljištem i svime što živi na njemu, muškarci vladaju ženama, beli vladaju ne-belima, civilizovani vladaju svima. A iznad svih je civilizacija, sistem sam. Mi smo naučeni da verujemo da je sistem – civilizacija – nešto važnije od života na Zemlji.

Ako mi ne verujete, zapitajte se šta sva mainstream takozvana rešenja za globalno zagrevanje imaju zajedničko. Odgovor je da sva ona pokušavaju da spasu industrijski kapitalizam, a ne stvarni svet. Sva ona uzimaju industrijski kapitalizam kao nešto dato, kao nešto što mora biti spašeno, kao nešto što mora biti održano po svaku cenu (uključujući i ubijanje planete, ubijanje svega što je stvarno), kao nezavisnu promenljivu, kao nešto primarno; i uzimaju stvaran, fizički svet – ispunjen stvarnim fizičkim bićima koja žive, umiru, čine svet raznovrsnijim – kao nešto sporedno, kao zavisnu promenljivu, kao nešto (nikada neko, naravno) što (nikada ko) mora da se prilagodi industrijskom kapitalizmu ili umre. Čak i neko tako pametan i posvećen kao što je to Peter Montague, koji je nekada vodio jako bitan Rachel’s Newsletter, može da kaže, o umobolnom planu da se “reši“ globalno zagrevanje zakopavanjem ugljenika u zemlju (gde je naravno i bio pre nego što su ga neki genijalci ispumpali i sagoreli): “Šta je u pitanju? Nakon što je trilion tona ugljen-dioksida zakopano duboko pod zemljom, ako čak i mala proporcija toga procuri nazad u atmosferu, planeta može da se rapidno zagreje i civilizacija kakvu znamo može biti uništena.”

Ne, Peter, nije civilizacija ono o čemu bi trebalo da brinemo. Uništenje civilizacije je dobra stvar za planetu, što znači da je to dobra stvar. Od mogućnosti da “civilizacija kakvu znamo može biti uništena“ mnogo je problematičnija veoma realna mogućnost da planeta (i kakvu znamo i kakvu se nikad nismo potrudili da upoznamo) može da umre. Još jedan primer, u govoru u kome je pozivao na “brzu akciju da se spreči globalno zagrevanje”, i u kome je nazvao globalno zagrevanje “hitnim problemom”, sekretar Ujedinjenih nacija, general Ban Ki-moon, dao je razlog zbog kog želi brzu akciju da spreči ovaj hitan problem: “Mi moramo biti aktivno angažovani u suprotstavljanju globalnom izazovu klimatskih promena, koje su ozbiljna pretnja za opšti razvoj.” Nema veze što je to ozbiljna pretnja za planetu.
On je zabrinut za “razvoj,” što je u ovom slučaju šifrovana reč za industrijalizaciju.

Ovo je ludo. Ovo je van veze sa fizičkom realnošću. U svakoj fizičkoj istini biti civilizovan znači biti lud, biti van uma, biti van tela, biti van realističkog dodira sa fizičkim svetom.

Civilizacija je bolest, veoma zarazna bolest koja ubija zemljište, koja ubija one koji žive sa zemljom ili na njoj, koja pokušava da ubije sve koji ne pristaju da postanu njeni robovi.

Civilizacija je zavisnost. Moj rečnik definiše glagol zavisiti kao “vezati, posvetiti ili prikačiti sebe kao slugu, poslušnika ili pristalicu.” U rimskom zakonu zavisnost je bila: “formalna predaja ili isporuka po presudi suda; odatle, izručenje ili posvećivanje nekoga gospodaru.” Dolazi od istog korena kao dikcija: dicere, sa značenjem izgovoriti, kao što sudija izgovara presudu nekome. Biti zavisan znači biti rob. Biti rob znači biti zavisan. Heroin prestaje da služi zavisniku, i zavisnik počinje da služi heroinu. Isto možemo reći za civilizaciju: na služi ona nama, već pre mi služimo njoj.

Nešto je očajnički pogrešno u tome.

Moramo zaustaviti ovu zavisnost, ovu bolest, od porobljavanja nas, zaustaviti je od ubijanja planete. I dok postoji mnogo akcija koje možemo i moramo preuzeti da zaštitimo zemljište i ljudska i ne-ljudska bića koja volimo od ove kulture, na razne načine prvi i najvažniji korak koji moramo da preuzmemo je da dekolonijalizujemo svoja srca i umove. Taj proces dekolonijalizacije će biti drugačiji za svaku osobu. Biće drugačiji za žene i muškarce. Biće drugačiji za one koji su urođenici i one koji to nisu.

Ali postoje neke zajedničke karakteristike. Dekolonijalizacija je proces slamanja vašeg identiteta odanosti ovoj kulturi – industrijskom kapitalizmu, i još šire civilizaciji – i prisećanja na vašu identifikaciju i odanost realnom fizičkom svetu, uključujući i zemljište na kome živite. To znači preispitivati premise i priče koje vam je dominantna kultura uručila.To znači shvatati štetu koju dominantna kultura čini drugim kulturama, kao i planeti. Ako ste deo naseljeničkog društva, to znači prepoznati da živite na ukradenom zemljištu, i to znači raditi na tome da se zemljište vrati ljudima čija je krv zauvek pomešana sa njim. Ako ste urođenik to znači nikada ne zaboraviti da je vaše zemljište ukradeno, i to znači raditi na tome da se zemljište ponovo poseduje. To znači prepoznati da raskoš dominantne kulture ne dolazi besplatno, već je pre na račun drugih ljudi, ne-ljudi, celog sveta. To znači da ne živimo u funkcionalnoj demokratiji, već pre u korporacijskoj plutokratiji tj. vladavini bogatih, vladavini od strane i u svrhu korporacija. Dekolonijalizacija znači internalizovati posledice toga. To znači prepoznati da ni tehnološki razvoj ni porast GNP razvoja nisu dobri za planetu. To znači prepoznati da dominantna kultura nije dobra za planetu. Dekolonijalizacija znači internalizovati posledice činjenice da dominantna kultura ubija planetu. To znači odlučiti da ćemo zaustaviti ovu kulturu od toga. To znači odlučiti da nećemo pogrešiti. To znači setiti se da je realan svet važniji od ovog društvenog sistema: bez realnog sveta nema ni društvenog sistema, bilo kog društvenog sistema. Sve ovo su najosnovniji počeci dekolonijalizacije. To je unutrašnji rad kojim se ne postiže ništa u spoljašnjem svetu, ali čini sve naredne korake više verovatnim, više izvodljivim, na mnoge načine više kao stvar striktno veštine.

Drugi način da se ovo kaže je ono što moj prijatelj ekolog i lekar John Osborn kaže: prvi korak ka ozdravljenju je odgovarajuća dijagnoza. Dekolonijalizacija znači postavljanje te odgovarajuće dijagnoze.

Postoji jedan još osnovniji proces zajednički za sve dekolonijalizacije, bez obzira ko ste. To je ovaj. Ruski pisac Anton Čehov je jednom zadao jednom mladom piscu da napiše priču u kojoj neko istiskuje svaku kap robovske krvi iz svog tela.

To je ono što moramo da uradimo.

Civilizacija ne može da preživi slobodne muškarce i žene koji razmišljaju i osećaju i deluju iz svojih sopstvenih srca i umova, slobodne muškarce i žene koji su voljni da deluju u zaštitu onih koje vole.

Knjiga iz koje potiče ovaj tekst je o istiskivanju i poslednje kapi robovske krvi iz vaših tela. To je knjiga o prekidanju vaše zavisnosti od dominantne kulture, i o prisećanju šta to znači biti slobodna žena ili muškarac, šta to znači živeti sa zemljištem koje živi sa vama, i kako zaštiti i odbraniti to zemljište, i vašu slobodu, kao da vam životi zavise od toga.

Zato što u svakoj fizičkoj istini i jeste tako.

Prevod: Aleksandra Žikić

Filed in српски